Већина деце су у једном раздобљу живота немирна, импулсивна или непажљива. Међутим, да би симптоми за хиперактивност задовољавали дијагностичке критеријуме, морају бити израженији од онога што се сматра нормалним с обзиром на дететову доб и развојни стадијум те у значајном смислу нарушавати функционисање у различитим аспектима дететовог живота (нпр. функционисање у школи, вртићу, слободним активностима, социјалним односима). Основни симптоми и пратећи обрасци понашања задржавају се годинама, иако код око половине деце са овим поремећајем симптоми у великој мери нестају како се они приближавају одраслој доби.

• Почиње радити пре него што је добило јасна упутства и шватило их
• Гледа како раде друга деца пре него што покуша урадити само.
• Ради пребрзо и чини непотребне грешке, а не грешке повезане с незнањем.
• Стално је у покрету, све додирује и не може дуже време седети на једноме месту.
• На питања одговара пребрзо и не покушава да прво размисли.
• Није способно да следи упутства која се дају целој групи.
• Не може запамтити упутства, иако нема тешкоћа с памћењем.
• Прелази с једне активности на другу и ретко када завршава започете задатке.
• Има тешкоћа у организовању писмених радова: они су обично збркани.
• Погрешно тумачи једноставне изјаве, не разуме многе речи и реченице.
• Може поновити изјаве које су му речене пре доста времена, а не може поновити оне које су речене недавно.
• Лако посрне и падне, неспретно баца предмете или му они падају из руку.
• Лако се поводи за оном ђецом која пуно причају и праве буку, често потпуно прекине рад да би им се придружио.
• Превише је причљиво, често прекида разговор.
• Често напушта клупу и нешто претражује по разреду, док друга деца мирно седе.
• Не пази када наставник нешто објашњава, гледа негде другде.
• Често каже: "Не могу то учинити" и пре него што покуша, лако одустајање посебно је уочљиво код нових задатака
• Говори, пева и шапће само себи.
• Не може изразити мисли на логичан и разумљив начин.

Детету се може помоћи тако да се с њим договори свакодневни распоред и рутина у извршавању школских задатака. У разредној средини добро је подстакнути сву децу, па тако и хиперактивно дете, да бележе шта имају за домаци задатак и повремено треба проверавати је ли дете све забелжило. Препоручује се хиперактивно дете сместити у прву клупу и потицати га да има што мање ствари на столу. Наиме, у првој клупи оно је јаче фокусирано на уцитељицу и мања је могућност интеракције с другом децом током наставе. Пожељно је да дете не седи крај прозора или врата јер ће дражи ван учионице снажно утицати на фокус пажње детета. Током цаса добро је постављати више потпитања хиперактивном детету, враћајући пажњу детета на наставни процес. Такође, битно је усмерити се на позитивно, на оно што је дете урадило, на задатке које је успешно завршило, а не на оно што није направило или у чему је погрешило. Усмеравање на позитивно повећава мотивацију детету и јача његов осећај постигнућа. За успешно школовање хиперактивног детета од вазног је значаја сарадња родитеља и уцитељице. Родитељи требају бити упознати са школском рутином и очекивањима која су постављена пред диете. Међусобна подршка родитеља и уцитеља је пресудна, и обе стране могу научити једна од друге: о ефективним начинима решавања неких непожељних понашања, снагама детета и позитивним странама, мотивацији детета. Према томе,отворена и ефективна комуникациј и може бити корисна за размену информација о постигнућу, задацима или могућим тешкоћама. Саветујемо, да уколико нисте добили потврду од стране психолога да Васе дете има АДХД, не доносите прерано закљуцке. Деца која се први пут сусрецу са сколском клупом и правилима које скола налазе имају великих потескоца да се прилагоде новом нацину зивота и преузму велику одговорност, коју до тад, као безбризна деца нису имала. Уколико имате потврду да Васе дете пати од поремецаја пазње и хиперактивности, горе наведени симптоми и нацини васпитања оваквог детета це Вам бити од знацаја. Не заборавите да дајете похвале и цесто награђујете позељно понасање, јер це то свакако охрабрити Васе дете које сигурно, због тога сто је дугације од друге деце има нарусено самопоуздање.

Како помоћи детету које се боји усмене провере знања?

Припремање: Мотивишите дете да се за тест спрема довољно унапред. Мотивишите дете да сваки дан укратко понови градиво из предмета који му представља проблем. Ако дете не разуме градиво, нека запише питања која ће следећи пут поставити наставнику или учитељу. Понекад је добро да дете учи са својим вршњаком. Вежбање : Данас су у књижарама доступне многе вежбанке, радни листови и сличан материјал који служи за увежбавање градива. Посаветујте се са учитељем која би од тих књига била најпримеренија за ваше дете. Ако ваше дете користи вежбанке, прегледајте начин решавања задатака како бисте могли да му помогнете у оним деловима које теже савладава. Погледајте у дететовим свескама да ли је учитељ/ица са ученицима радио/ла неке пробне тестове. Кад вежбате са дететом, користите сличне задатке које је у свом пробном тесту користио и учитељ/ица. Смањивање страха : Вежбајте са дететом технике опуштања као што су дубоко дисање, полако опуштање руку и ногу, опуштање мишића лица. Те технике дете може користити непосредно пре писања теста како би смањило напетост. Деца које пате од страха од испитивања, често за време писања теста размишљају о негативном ишоду теста («Сигурно ћу добити јединицу.», «Шта ће мама рећи?» и сл.) Због тога не могу да се сконцентришу на задатке које имају пред собом. Учите своје дете позитивним размишљањима о тесту (нпр. «Учио сам и знаћу да решим већину питања.», "Ово је само тест.", "Касније могу да будем узнемирен, сад идем да решим тест."). Код деце која се боје усменог испитивања, потребно је вежбање (глума) ситуације. Понашање за време писменог испитивања : Саветујте дете да пажљиво слуша упутства учитеља или наставника пре теста, како не би нешто прескочило. Саветујте дете да, на почетку теста, «прелети» преко свих питања, како би препознало она која су лакша и она која су тежа. Кад у тесту наиђе на оно питање на које тренутно не може одговорити, треба да га прескочи и врати се на то питање касније. Упозорите дете да чита питања до краја, а не само делимично. Саветујте дете да, ако заврши писање теста пре предвиђеног времена, треба још једном да провери одговоре на питања.

Лагање је једна од карактеристичних манифестација развојне фазе кроз коју пролазе деца. Свакако није безазлено, ако пустимо да то само од себе прође. Првенствено родитељи, а затим и школа представљају ауторитете који ће навику лагања свести на најмању могућу и безазлену меру. Деца у том периоду прибегавају лагању родитељима, када су унапред свесни да се учињено коси са начелима која имају њихови родитељи и која су им они усађивали. Родитељи у том случају не смеју да дигну руке од свега, него да кроз континуиране и пажљиве разговоре упознају дете да су грешке негде нормалне, да ће доћи у искушење да ураде разне ствари ( и тиме их ослободити да се отворе), да се све може решити ако се каже на време и ако се каже родитељима, јер су наравно родитељи најбољи пријатељи деце, да су и вршњаци веома битни али немају то искуство. Ти разговори не смеју бити под притиском, не смеју се свести на пуко предавање од стране родитеља, јер ћемо тиме дете још више удаљити.

Одлазак детета од уцитељице и прелазак у висе разреде свакако представља стрес за дете. Обзиром да је суоцено са низом нових предмета и наставника, дете је излозено великом броју захтева и оцекивања која треба да испуни. Ситуација је лакша јер кроз њу не пролази једно дете, вец читаво одељење. У овом периоду врло је важно да дете пажљиво слуша предметног наставника и памти све захтеве , како би касније могао да одговори на њих. Сто се тиче учења, градиво и лекције су обимније и слозеније. Постоје низ препорука како ефикасно уцити.

Методе учења:

• учење целине наспрам учења у деловима – учење целине је боље код једноставних садржаја а учење у деловима код компликованих. Најбоља метода је комбиновање делови-целина, тј.прво научити у деловима а онда обновити целовито, ради стварања вештине.
• временски распоређено учење наспрам временски концентрисаног – успешније учимо градиво које је временски распоређено са паузама него све ођедном.

Деца не раде увек оно што родитељи желе. Када се дете лоше понаша, родитељи требају да знају како да реагују. Сваком детету су потребна правила која помажу да дете научи прикладно понашање. Како родитељи да науче децу правилима и шта родитељи треба да ураде када су та правила прекршена? Дисциплину је важно сагледати као средство учења, а не кажњавања. Научити децу да се придржавају правила чини их сигурнијим и помаже им да науче разлику између доброг и лошег, омогућава им развијање способности прилагођавања, преговарања и прављења компромиса. Тиме се подстиче осамостаљивање, развој самопоштовања, толеранције, осећања правде и способност праштања. Дакле, почните са променама. Јасно поставите правила понашања код куће и захтевајте њихово поштовање. Врло је важно да будете доследни и кажњавате свако прекршено правило. Када кажем да кажњавате, не мислим на физичко кажњавање, већ на привремено одузимање детету оно што највише воли да ради (игра игрице на компјутеру, гледа цртане филмове итд..) . Такође је важно да не награђујете поштовање правила која сте одредили, јер су ово једино социјално прихватљиви начини понашања.Тек када је научило и усвојило правила понашања која му се налажу код куће, такве обрасце понашања ће примењивати и у друштву, сколи… Ако промене не буду одмах видљиве, не одустајте, за све је потребно време. Наоружајте се стрпљењем и будите доследни свему што сте поставили као примарни и једини могућ начин понашања.

Период адолесценције представља период најбурнијих и најбржих промена у човековом животу, како у физичком, тако и психичком смислу. Наиме, емоционални живот адолесцента је мешавина емоционалности карактеристичне за детињство и нових, сложенијих емоција особе која тежи да буде одрасла, самостална, независна, слободна на све изворе могућих ограничења. Иако су индивидуалне разлике велике, деца у већини случајева отворено испољавају своје емоције. Емоције се јављају нагло,испољавају снажно и релативно брзо гасе. Оно што би требали да знате је да дете у овом периоду трага за сопственим идентитетом, преиспитујући се ко је , шта је , где припада…Подложност честом мењању расположења, изразита осетљивост према сопственој вањштини, као и превелика потреба за ослобађањем од родитељских стега је карактеристична за овај период. Наравно, како је овај период турбулентан за самог адолесцента, тако може бити, што и у већини случајева јесте, драматичан и за саме родитеље. Родитељи често не могу да прихвате груб речник пун галаме, не могу да се сложе са новим стилом облачења своје деце, избором музике, касним изласцима, јер се прибојавају лошег друштва, деликвенције, алкохолизма, дроге, што је потпуно у реду, док с друге стране имамо адолесцента који осећа да је свој човек, да више није дете и да има право да одлучује о свом понашању и својој будућности. Управо због овог дијаметрално различитог става долази до честих сукоба и конфликата између родитеља и деце. Разумно попустљиви родитељи , спремни да отворено разговарају и да се договарају са сопственом децом, могу много тога да поправе, иако не у потпуности измене. Забране и строга кажњавања су мач са две оштрице – могу да уроде плодом на извесно време, али и да доведу до још већег бунта, пркоса и удаљавања од родитеља. Обично после више или мање оштрог сукоба на почетку адолесценције долази до поновног зближавања са родитељима. Разлике у шватањима и сукобе адолесцента и родитеља не треба пренаглашавати и претерано генерализовати. Не узрујавајте се превише, то наравно не значи да треба да пустите да се ствари одвијају саме од себе , али покушајте да нађете компромис, тј заједнички језик и договор са вашом детеом. И не заборавите да сте и Ви некада били мали бунтовник који је жалео да се ствари одвијају само онако како замислите. Уосталом, сукоби су нужан пут до самосталности адолесцента као личности, а емоционална контрола и стабилност се стиче сазревањем.

Без упорности нема учења. То шватамо када нам не пође за руком да из прве научимо неко граматичко правило или кад по други пут морамо прочитати лекцију из историје. Истрајност се исплати, јер вежбањем можемо побољшати процесе у одређеним областима мозга. Деца могу и морају да уче. У почетку је њихово време концентрације ограничено. Шестогодишњаци могу да се концентришу око 15 минута. Код деветогодишњака овај период достиже 20 минута, а код дванаестогодишњака, пола сата. Стога је важно да деца у свом развоју добију довољно времена да се посвете стварима и да им притом остане времена за игру . Родитељски страх децу чини несамосталним Учење није увек уживање, оно често тражи напор и јаку вољу. Обе ове ствари морају се вежбати. Ипак, многа деца не знају како да издрже фрустрацију савладавања препреке и непријатности. То може довести до стања да им тешко пада да себе савладају када у учењу наиђу на проблеме. Онда она дугорочне циљеве лако потискују у корист краткотрајног уживања. Поред занемаривања деце, постоји и други екстрем презаштићеног васпитног стила који се негативно одражава на мотивацију код деце. Родитељи који испуњавају одмах сваку дечију жељу , доводе до тога да изузетно важна способност за такозвано одлагање задовољења потреба остане неразвијено и доводи до смањене фрустрационе толеранције.. Родитељи који желе да својој деци олакшају живот па им стога постављају само мање задатке, а ослобађају их свега осталог, оваквим поступањем , у дугорочном смислу, не чине услугу ни њима ни себи. Родитељи не би требало да задовоље сваки дететов прохтев . Под нормалним околностима, деца су у стању да реше сваки сукоб са својим вршњацима, да од наставника затраже образложење за лошу оцену, да сама мисле на своју опрему за физичко…Презаститнички став родитеља, претерана брига и преузимање одговорности за деције обавезе доводе до развијања дететове личности у несамостално, зависну и несамопоуздану особу. Сигнали који родитељи шаљу својој деци када им уклањају сваку препреку са пута, гласи : "Ти ниси у стању да то урадиш и да се избориш за себе. " Деца могу много више да ураде, него што њихови родитељи мисле. Њима је потребан само простор за експериментисање како би научила да процењују сопствене способности. Притом, она морају правити грешке и подносити њихове последице, да би сватила да су у стању да се носе са проблемима. Деци требају изазови, ко захтева, тај напредује...

Како мотивисати децу да уче

• Учините им учење занимљивим. Почните са друштвеним играма. Смислите игру која обухвата стицање нових знања или једноставно у продавницама пронађите "готову" друштвену игру. Деци ће то бити забавно а истовремено ће се образовати.
• Причајте са њима. Подстакните их тако што ћете их похвалити када кажу нешто паметно, нека виде да сте изненађени њиховим знањем, упутите им комплимент, бодрите их и подржавајте. Понекад им напомените како су то научили у школи па сада примењују, како ће још више напредовати ако тако наставе. Тада ће деца желети, када буду похваљена и помало почну да се праве важна, да и следећи пут будете поносни на њих па ће их та жеља за комплиментима додатно мотивисати.
• Немојте викати на њих ако не ураде домаћи или не уче јер би се радије играла, изазваће контра ефекат. Створите им радну навику – одлажите им задовољство. Нпр. реците им да када дођу из школе да увек прво ураде домаћи и науче шта су тај дан радили у школи а да онда цео дан могу да се играју. Испрва ће се можда бунити, али касније, кад се навикну за њих це звучати примамљиво да се учењу посвете пола сата – сат дневно за "цело поподне играња".
• Одговарајте им на питања која поставе. Деца су радознала, ако буду ускраћена за неке одговоре можда ћете умањити њихову жељу да уче.
• Награда. Мотивишите их нечим што желе да добију, било да је то сладолед, албум са сличицама, одлазак у парк па и новчаном наградом ако је дете старије. Када им понудите нешто за чим жуде похитаће да што пре науче. Иако звучи као неки вид уцене, овај метод је код неке деце изузетно успешан.
• Не "дробите" им да морају да уче. Не користите никакве врсте присилних метода. Будите свесни да сте и сами имали момената када књига једноставно бежи из руку, можда је ваше дете баш у том периоду. Ако се баш мучи са концентрацијом, помозите му – понудите се да учите са њим. Вреди покушати. Мотивисаћете их ако су свесни да ви увек можете да им помогнете када запну.

Когнитивни развој

Когнитивни развој говори о томе да деца повећавају домет неких вештина размишљања и учења. Ту спадају језик, пажња, планирање, решење проблема и меморија. Преглед граница развоја тих вештина помаже родитељима, васпитачима и наставницима да подрже раст у овим доменима. Један од најбољих начина подршке учењу и размишљању у узрасту основне школе је кроз узимање активног учешћа одраслих. Ово има позитивне ефекте на ментално здравље деце.

Редослед развоја

Већина деце претендује да развија вештине размишљања и учења предвиђеним редоследом (нпр.почињу да причају приче гледајући слике у књизи пре него што науче да препознају речи). Међутим, свако се дете развија различито, тако да су индивидуалне разлике честе. Те разлике су резултат наслеђених тенденција, различитог искуства и прилика којима су изложени или комбинација и једног и другог. Језик им помаже да организују мишљење. Исто онако како уче да користе језик усложњавајући га, исто тако и њихово размишљање постаје сложеније потпомогнуто растућом логиком. Мало по мало, развијају се капацитети за размишљање кроз ситуације решавања проблема и развој властитих идеја. Следећа табела показује којим редоследом и на који начин се најчешће развијају мишљење, језик, пажња, меморија и способност решавања проблема:

Горе наведени примери су само уопштен водич, а не строго правило. Треба увек имати на уму да се деца развијају различитим темпом у различитим доменима. Често се дечји развој дешава изненада, преко ноћи. Уколико ипак постоје родитељи који су из неког разлога забринуту због напредовања њиховог детета у учењу и размишљању, треба да разговарају са наставницима, разредним старешином или психологом.

Иако деца већ имају сигурно знање и у време када крећу у школу, школа охрабрује развој комплексинијих вештина. У школи, деца имају нове одговорности, као што су обављење извесних задатака на часовима и доношење ствари које су им потребне сваки дан. То захтева од њих да науче да се организују и сами распореде приоритете међу обавезама. Током основне школе, деца имају много прилика да граде и побољшају своје когнитивне вештине у следећим областима:

Језик

Иако је учење читања у школи важно за развој писмености, концентрација је још важнија за развој језичких вештина код деце. Конверзација је од велике важности, она усмерава дечју пажњу на важне детаље догађаја и доживљаја и тако им помаже да уче. Садржај и квалитет језика који родитељи користе утиче на развој когнитивних вештина. Језик укључује више од самог говора. Он садржи и кориштење говора тела, гестове, слушање и разумевање онога што је речено. Родитељи могу помоћи развој ових важних вештина код деце одвајајући време за разговор са њима, слушајући их и одговарајући на њихова питања с великом пажњом. При томе се треба посебно побринути да се искључе сва ометања (ТВ, видео игрице…), да би се и родитељи и деца добро концентрисали.

Пажња

Учење распоређивања пажње током одређеног времена је изузетно важно за дечје учење. Играње игара које помажу развој пажње, као што су "Ја видим својим очима", "Сајмон каже", "Колико је сати, Господине Вуче?", је код мале деце креативан и врло ефикасан начин. Како постају старији, они постају много бољи у фокусирању на задатке и теже их је омести. Пажња постаје више намерна, како деца иду према старијим разредима и постају фокусиранији на важније појединачне задатке. Родитељи и наставници могу помоћи деци да фокусирају пажњу указујући им на ствари које су посебно важне или интересантне, или тражити повратну информацију о томе шта они опажају. На пример, постављати специфична питања као што су: "Која је твоја омиљена животиња у ЗОО-врту?", а затим: "Шта запажаш да је специфично код ње?" Оваква питања су врло корисна, јер наводе на пажљиво посматрање и размишљање и доприноси њиховом развоју. Напомена: Нормално је да многа мала деца имају проблем да фокусирају пажњу, али овај проблем углавном може бити превазиђен вежбом. Меморија Меморија је круцијална за учење, јер да бисмо градили нове идеје неопходно је да задржимо раније научене да бисмо даље градили на њима. Како деца постају старија, количина знања коју могу сачувати у дугорочној меморији расте, али количина краткорочне меморије постаје ограниченија. Када има сувише информације које је потребно упамтити, корисно и интересантно може бити давати деци да повежу садржај са одређеним изрекама и римама. На пример, када сте били у основној школи сигурно су вас учили на који начин најлакше да упамтите бројеве дана у сваком месецу. Користећи овакву и сличне стратегије могуће је упамтити лакше и сигурно многе информације.

Планирање и решавање проблема

Једноставно планирање почиње рано у животу, а постаје ефективније са годинама. Деца у основној школи су много способнија од оних у предшколском узрасту да испланирају нешто пре негош то ураде. Способност планирања и решавања проблема наставља да се развија како деца уче у школи да мисле кроз решавање проблема. Родитељи и наставници могу подржати ову врсту учења постављањем питања као што су:"Шта ако…?"или" Како бисмо ово решили…?"и онда водити децу корак по корак ка решавању проблема.